38. година од смрти Радослава Рада Јовановића, чувеног текстописца и композитора народне музике

38. година од смрти Радослава Рада Јовановића, чувеног текстописца и композитора народне музике

СЈЕЋАЊЕ НА “ИЗМИШЉАТОРА” ПРАВЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ

Прошло је 38. година од када је, 15. априла 1986. године, у Горажду трагично преминуо Радослав Раде Јовановић. Судбина је хтјела да је истог дана и истог мјесеца требало да прослави свој 58 рођендан. Иза имена Радослава Рада Јовановића крије се један од најпознатијих текстописаца и композитора народне музике са простора екс-Југославије. Била је то свестрана, племенита и хумана личност, осећајни и скромни човјек, шерет са приличном дозом тврдоглавости, што по правилу одликује истинске боеме. Иако су његове пјесме увијек биле на самом врху популарности, а данас представљају истинску и непоновљиву антологију праве народне пјесме, о њему се није много писало ни за живота, а посебно након трагичне смрти непосредно уочи протеклог рата у БиХ, када је дигао руку на себе.

Истина, волио се дружити са новионарима, али је нерадо давао интервјуе, препуштајући медијима да ослушкују како народ прихвата његове пјесме које су имале својеврсну душу и непролазне поруке. “Горажданин Раде Јовановић”, како је волио да се представља, писао је текстове и компоновао чисту и бистру народну музику из личног задовољства и био срећан једино кад би, како је волио говорити, “његова пјесма ушла у народ”! Јовановић је био предводник праве новокомпоноване народне пјесме, и све што је створио, а тога је било заиста много, заснивало се на најљепшој традицији нашег народног стваралаштва.

Животни пут му је био изузетно буран, јер је још као голобради д‌јечак, у својој четрнаестој години, у родном Горажду, побјегао испред усташа, прикључивши се младим бомбашима из батаљона Миодрага Миловановића Лунета из Друге пролетерске бригаде, по коме је свом сину дао име Луне. Након Другог свјетског рата, у еуфорији информбировских чистки, своје младалачке снове прекида голооточким тамницама, о чему никада није желио причати, нити се присећати тих дана. Негд‌је педесетих година прошлога вијека настаје његова прва пјесма у духу народног мелоса: “Често млађан прошетах крај Дрине”. Написао је, како је касније причао, у једном даху, у тренутку инспирације, и то на обичној кутији цигарета Морава. И та његова прва пјесма је убрзо “ушлo у народ”, крчећи пут осталим које су, као са траке, излазиле из његове композиторске радионице. Свака пјесма покојног Рада Јовановића, било да су је пјевали Гвозден Радичевић, Заим Имамовић, Нада Мамула, Сафет Исовић, Недељко Билкић, Милан Бабић и многи други најпознатији пјевачи, била је слика стварно доживљеног и виђеног, изречена и опјевана обичним народним језиком, јесењиновски, али лако и упечатљиво. То је и разумљиво, јер је Јесењин управо био његов пјеснички узор, чију је слику држао до последњег момента у својој спаваћој соби у Горажду, а многи Радови пријатељи и аналитичари подвлаче сличност избора тема, исказивања осјећања и живота између њих двојице.

Ријека Дрина, Босна и Херцеговина, природа, људи и њихове судбине били су непресушни извор и стална тема Радових пјесама, попут: “Јаблани се повијају”, “Негдје у даљини”, “Суморна јесен”, “Не питај ме стара мајко”, “Кад у мају руже процветају”, “Теби, мајко, мисли лете”, “Сеја косе расплела”, “Маленим сокаком не пролазим више”, “Кад сретнеш Ханку”, “Свјетла мога града”, “Пролази јесен”, и бројне друге, попут пјесме „Прођох Босном кроз градове“, коју је написао са Драгишом Недовићем, побратиму по стваралаштву. Све те и многе друге пјесме, а написао је близу 500, остале су као његов неизбрисиви споменар на остварења достојна антологије пјесништва и праве новокомпоноване народне пјесме. Многе његове пјесме прихваћене су као праве изворне и народне, тако да млађе генерације музичара на жалост, и не знају за њиховог аутора. Снажне воље, ведар, поносит и душеван, до посљедњих дана свог бурног и плодног живота пркосио је својој тешкој болести. Волио је друштво обичних људи, шалу и пјесму. Изузетно уредан и елегантан, живио је, колико му је то болест дозвољавала, живот правог боема. Цигарету није гасио, највише је волио пити коњак, сједељке са друштвом у кафани или код куће. И, наравно, изнад свега волио је хармонику и гитару, као и своје пјесме, које је често сам изводио. “Брацо”, тако је Раде најчешће ословљавао младе пјеваче, “ти пјеваш ову пјесму баш како сам је ја замислио и добро је преносиш у народ. А мене само то интересује, да људи чују моје пјесме. Новац ми уопште није важан”, причао би им, очински их сјетујући.

Мјесец дана уочи своје трагичне смрти, лежећи у постељи свога стана у Горажду, аутору ових редова Јовановић је посебно хвалио музичко стваралаштво тада младог рокера Боре Ђорђевића, а потом приповједао о многим крађама његових пјесама, које су чинили бројни пјевачи не потписујући га као аутора на плочама и касетама, на шта је једноставно одмахивао главом говорећи: “То нека иде њима на душу, а народ ће сам препознати квалитет тих пјесама и вид‌јети да нису њихове. Па ваљда ће се некад сјетити и чика Рада Јовановића. Ма, нисам ти ја никакав пјесник ни композитор! Ја сам један обични измишљатор народних пјесама!” Како то обично бива, готово све његове естрадне колеге текстописци и композитори, а поготово пјевачи и продуценти издавачких кућа, заборавили су на овог изузетног ствараоца праве народне пјесме. у Горажду су га се сјетили прије двадесетак година, захваљујући текстописцу Сафету Гарчевићу, организујући први, и на жалост, једини фестивал народне музике „Раде Јовановић“. Некако у то вријеме и у канадском граду Кичинеру чланови Удружења исељених Срба-Гораждана након посљедњег рата присјетили су се његовог стваралаштва у оквиру културне манифестације “Сунце над Дрином”, гд‌је су чак успјели довести и Јовановићевог најпровјеренијег пјевача Гвоздена Радичевића, који их је подсјетио на његово непролазно стваралаштво и напуштени завичај уз Дрину.

Умјесто закључка овом присјећању на заборављеног Радослава Рада Јовановића поменимо његове, и данас изузетно актуелне, ријечи: “Ове модерне пјесме су атак и на дух и на слух, а права народна пјесма треба и мора да тече као бистра чесма из срца и душе појединаца у народ!”

У мору новокомпонованих народних пјесама, по квалитету, порукама и дуговјечности свакако се издвајају оне које су компоноване у духу изворних. Једна од њих без сумње је Радова “Кад сретнеш Ханку”, коју је у свом препознатљивом стилу 1973. године први пут отпјевао Сафет Исовић на “Београдском сабору”. Остало је записано да је публика у београдском Дому синдиката дуго протествовала када је жири за ову пјесму дод‌јелио тек трећу награду, и то само за текст! Ипак, “Ханка…” се касније незадрживо и муњевито проширила у народ, да би је тадашњи музички критичари бивше Југославије, у анкети Радио Београда, прогласили народном пјесмом деценије.

Пјесма “Кад сретнеш Ханку”, према записаним сећањима Рада Јовановића и старијих становника Чајнича, посвећена је некада, између два свјетска рата, чувеној и надалеко познатој љепотици из овог града Хани Корјенић, коју је тадашњи чајнички шерет Латиф Моћевић прозвао Царицом. Због њене љепоте, д‌јевојачког пркоса и неузвраћених љубави многи су дизали и руку на себе. Причало се, тако, да су изјвесног Ибра скинули са вјешала и да су многи бракови растурани, па када је то сазнао њен отац Сабрија, удао ју је за богатог сарајевског трговца из породице Ужичанин.

Приликом сахране на горажданском гробљу Колијевке, 17. априла 1986. године, уз непрегледну колону његових суграђана која се кретала од Дома културе улицом Моше Пијаде, у којој су били и бројни пјевачи и музичари из некадашње цијеле Југославије, свирала је хармоника и пјевани су рефрени из његових најбољих пјесама. А због, и тада тихог бојкота Голооточана, тадашња власт у Горажду једва је пронашла „добровољца“ који ће зборити на његовом испраћају. На његово непролазно стваралаштво подсјетио је Вељко Ласица, тадашњи предсједник ССРН-a у Горажду, а Сафет Истовић, на гробљу Колијевке рефренима пјесме „Негдје у даљини“. И данас, поред Радовог споменика у Горажду штрче у вис два јаблана, тада посађена, која на најбољи начин симболизују његове почетне стваралачке успјехе и антологијску пјесму “Јаблани се повијају”.

Голооточке цензуре

За Рада Јовановића се прочуло 1964. године, након побједе његове антологијске пјесме „Јаблани се повијају“ на „Илиџи 1964“. Те године још три његове пјесме однијеле су вриједне награде. И наредне 1965. године на истом фестивалу награђен је за пјесму „Не питај ме стара мајко“, коју је маестрално отпјевао Недељко Билкић. Потом настаје, за многе, затишје! Своје прсте цензуром умјешала је тадашња УДБ-а којој је сметало да бивши „робијаш са Голог отока“ доживљава незапамћен ујспјех код медија и публике, а да његове пјесме незадрживо „улазе у народ“. Након скоро деценије својеврсне цензуре седамдесетих година минулог вијека његове пјесме су поново најзапаженије на фестивалима. Није желио паре од хуманитарног концерта

Непосредно пред његову трагичну смрт колеге композитори и бројни пјевачи у Горажду су организовали хуманитарни концерт чији је приход био намјењен за Радово лијечење. По свему судећи постигли су супротан ефекат, јер је због тога у болесничкој постељи свога стана хицем из пиштоља окончао живот, не мирећи се да се за његово
лијечење на такав начин прикупљају паре.

Славко Хелета