Бројни трагови, који датирају још из доба неолита, свједоче о постојању људских насеља у овом дринском, жупском крају. На овим просторима постојало је и значајно Илирско насеље. Потом долазе Римљани који оснивају војно насеље.
Из тог Римског периода сачуван је Барељеф у камену кога су петнаестак вијекова касније, рачунајући да ће га тако најбоље сачувати, уградили неимари у зидове цркве „Светог Георгија” у Доњој Сопотници. Овај камени биљег одолијева зубу времена, ратовима и бројним паљевинама овог светог храма, све до данашњих дана.
Црква Св. Георгија у Доњој Сопотници
На простору данашњег Новог Горажда, давне 1220. године било је насеље под називом Васа. У средњем вијеку овај питоми крај припадао је жупи Будимље. Према Светосавској Хрисовуљи краљ Милутин 1313. године за тадашње село Горажде даје простране жупе Гацко и Пиву.
Као трговачко средиште и градско насеље, најдиректније везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379. године, а као отворени град 1444. године.За постанак, опстанак и развој овог краја најзаслужније је средњовјековно утврђење Самобор, кула Херцега Стефана Вукчића Косаче. Двије године касније, 1446. Херцег Стефан десетак километара узводно, у Доњој Сопотници, гради цркву „Светог Георгија”. У периоду од 1519. до 1521. године у њој је радила ћирилична штампарија, друга по старини на Балкану, а прва на просторима данашње Босне и Херцеговине.
У великом пожару 1725. године уништени су бројни домови који се, мада под турском окупацијом, касније постепено обнављају. Између 1879. и 1881. године Аустроугарска гради макадамски пут из правца Сарајева ка Чајничу и Пљевљима, а затим и према Фочи. Нешто касније, 1906. године завршава се градња ускотрачне пруге Сарајево-Вишеград и даље према Србији, а 1939. године гради се и ускотрачна пруга Устипрача-Фоча.
Аустроугарска је након градње путева и пруге у овом крају интензивирала развој индустрије, рударства, шумарства, пољопривреде, занатства и школства, а у времену након Другог свјетског рата овдје се интензивно граде нова фабричка постројења и биљежи значајан напредак у свим областима.
Стари град Самобор
Стари град Самобор је смјештен на око 5 км од центра Општине, на подручју МЗ Устипрача, који је изградио 1444. године Сандаљ Хранић и његов много познатији синовац Стефан Вукчић Косача, у то вријеме представљао веома важно и значајно утврђење на н/в од 1000 м.
Самобор је био омиљено излетиште Хранића у коме су они примали стране изасланике, делегације и трговце. Било је то једно врло значајно мјесто, са којег су праћени дубровачки каравани који су разном робом трговали и крстарили оближњим просторима.
Од 1465. године Самобор прелази у турске руке и од тада постаје касарна у којој су Турци једно вријеме држали војне посаде.
Приступ остацима Самобора могућ је само са јужне тј. чајничке стране, а за његов опоравак потребна су значајна средства.
Горажданска штампарија
Горажданска штампарија била је једна од најранијих штампарија међу Србима и прва на територији данашње Босне и Херцеговине (тадашње Османско царство). Основана је у Венецији 1519. године, али је убрзо премјештена у православну цркву Светог Геогрија у Сопотници близу Горажде, у османском Херцеговачком санџаку. Основао ју је и покренуо Божидар Љубавић, познат и као Божидар Горажданин, који је био истакнути трговац из Горажда. Његов син Теодор Љубавић, јеромонах из манастира Милешева, водио је рад штампарије. Радила је до 1523. године, штампајући три књиге, које се сматрају међу бољим достигнућима раних српских штампарија.
Након што је Јохан Гутенберг пронашао штампарску машину 1450. године у Мајнцу, умјетност штампања књига је убрзо уведена широм Европе. Крајем 15. вијека, Венеција је постала главно сједиште штампања. Ђурађ Црнојевић, кнез Зета, 1493. године је послао јеромонаха Макарија у Венеција да купи машину и научи умјетност штампања. На Цетињу, пријестолници Зети, Макарије штампа Цетињски октоих, прву инкунабулу писану на српској редакцији црквенословенског језика. Штампарија Црнојевића радила је до 1496. године, када је Зета пала под Османлије. Божидар Љубавић је 1518. године боравио у Милешеви, сједишту српске православне епархију у чијем саставу је била и Краљевина Босна од 1373. године. Милешева и остали дијелови ове епархије, укључујући град Горажде, били су смјештени у регији Херцеговина, коју су Османлије постепено освајале између 1465. и 1481. године.
У другој половини 1518. године, Божидар Љубавић је послао синоне, Ђурађа и јеромонаха Теодора, браћа Љубавић су машину купили и почели штампати Службеник, чије су копије завршене до 1. јула 1519. године или у Венецији или у цркви Светог Георгија у Горажду. Након што је Ђурађ умро у Венецији 2. марта 1519. године, нејасно је да ли је његов брат пренио штампарију у Горажде прије или послије завршетка радова на Службенику. У цркви Светог Георгија, Теодор оснива Горажданску штампарију, која, осим Службеника, штампа још двије књиге на српској редакцији црквенословенског језика: Псалтир 1521. године и Мали службеника 1523. године. Гораждански псалтир, који садржи 352 листа, највећи је од три књиге. Они нису увезивани у штампарији, јер су за тај посао били одговорни продавци књига. Трговина је била добро развијена у Горажду, јер је град био изграђен на раскрсници три важна пута, који је повезивао Дубровника, Врхбосну (Сарајево) и Косово.
До 1866. година са почетком рада Сопронове печатње на простору Босне и Херцеговине није постојала штампарија. Штампарска машина је 1544. године из Горажда пребачена у Трговиште, пријестоницу Влашке, чиме је постао као такав други објекат на територији данашње Румуније. Њено премјештање и поновно активирање извршио је Димитрије Љубавић, Божидаров унук. У Трговиштеу Димитрије је штампао Службеник почетком 1545. године и Апостоларијум 1547. године. Божидар Вуковић основао је у Венецији своју штампарију 1519. или 1520. године, истовремено са браћом Љубавић. Радила је, са прекидима, све до краја 16. вијека. Постојале су и друге ране српске штампарије, основане на територији Османског царства: у манастру Рујан код Ужица 1529. године, у манастиру Грачаница код Приштине 1539. године, у манастиру Милешева 1546. године, у Београду 1552. године, поново у Милешеви 1557. године, у манастиру Мркшина Црква код Ваљева 1562. године и у Скадру 1563. године. Биле су активне од једне до четири године и штампале су од једне до три књиге.
Турбета Сијерчића
Из турског периода на подручју општине Ново Горажде постоје двије џамије, у насељима Копачи и Устипрача.
У селу Оџак, уз регионални пут Горажде-Прача, налазе се остаци турбета које су у средњем вијеку, по доласку Турака, изградили потомци беговске породице Сијерчићи.
Овај културно историјски споменик је почетком 2006. године проглашен угроженим националним спомеником.