Горажданска штампарија представљена на Фестивалу пријатељства

По први пут јавности Горажда представљене историјске чињенице о Горажданској штампарији
Фото: Горажде Прес

У малој сали Центра за културу у Горажду, дана 01.08.2017. године, у склопу званичног дијела 20. Фестивала пријатељства, представљена су фототипска издања књига које су штампане у Горажданској штампарији.

О књигама и Штампарији уопште говорили су Отац Ненад Тупеша, редовни професор Богословског факултета у Фочи и Томислав Чарапић - шеф Одсјека за привреду и друштвене дјелатности Општинске управе општине Ново Горажде. Може се рећи да је јавност Града Горажда по први пут упозната са низом историјских чињеница о средњовијековном штампању у Горажду које је трајало од 1519. до 1523. године.

Прву штампарију, како је познато,  основао је Гутемберг у Мајнцу 1452. године, у којој је три године касније завршио штампање своје чувене Библије на латинском језику. Проналазак машине за штампање, представља револуцију у комуникацији и то је догађај који је промијенио како функционише свијет.

Из Мајнца се Гутембергов проналазак врло брзо проширио по Европи. Свега 12 година након Гутемберговог открића штампарство је доспјело у италијанске покрајине, а 1469. године доспјело је и у Венецију у којој је током XV и XVI вијека боравило више људи из наших крајева који су имали прилике да се упознају са штампарством. Венеција је убрзо постала главно италијанско штампарско сједиште.

У историји позната средњовјековна трговачка и кнежевска породица Љубавића из Горажда помиње се у дубровачким пословним књигама од 1436. године. Те године браћа Вукосав и Оберко Љубавићи забиљежени су као трговци воском и другом робом. Вукосав Љубавић, као истакнута личност Горажда, био је значајни чинилац и у привредном и у политичком животу овог средњовјековног Херцеговог трга средином XV вијека. Тргови у средњовјековној Босни представљају врсту насеља која нису имала утврђени (тврђавски) карактер, него су се развијала као економски центри, а које су штитиле удаљене тврђаве и утврде. Тргови су били прије свега трговачка средишта, циљеви каравана са трговачком робом и мјестима на којима се трговало робом широке потрошње.

Као трговачко средиште и градско насеље, најдиректније везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379. године. Горажде је старо насеље подигнуто на мјесту гдје су се укрштали путеви из више праваца. Босански друм се ту рачвао на Косовски и Дубровачки. Најзначајнији је Дубровачки друм (Виа Рагусае, Виа Дрине, Виа Босние), који је повезивао Дубровник са рударским, занатским и трговачким насељима Босне и Србије. Дубровачки друм се у Горажду сусретао са Босанским друмом који је полазио из Врхбосне, уз ријеку Миљацку преко древног града Ходидјед, затим преко Праче и Храњена силазио у Горажде. У вријеме када је херцег Стефан Вукчић Косача подигао храм Св. Георгија, Горажде  је било јак привредни центар у коме су домаћи трговци водили главну ријеч.

Постоје различита мишљења зашто је Божидар Горажданин ``из рода Љубавића``, један од потомака или ближих сродника, а можда и насљедник познате кнежевске и трговачке породице Љубавића, изабрао за своју штампарију манастир св. Ђорђа у Сопотници код Горажда, а не манастир Милешева, гдје је живио непосредно прије покретања штампарије. Вјероватно због чињенице што је живио ван свога завичаја не именује се породичним именом Љубавић, како је у претходне двије деценије као трговац забиљежен на више мјеста у дубровачким књигама и како му се презивају синови Ђурађ и Теодор и касније у Румунији унук Димитрије, већ завичајношћу, што је био обичај када неко живи изван свога мјеста. Оправдано је мишљење неких истраживача да је Божидар Горажданин за одређивање локације своје штампарије изабрао баш манастир у Сопотници који се налазио уз важан Дрински или Дубровачки пут. Овим путем трговци и кириџије су превозили своју робу, а преко њих лакше се могла вршити дистрибуција књига и набављање штампарског материјала.

Божидар Горажданин, оснивач и финансијер Горажданске штампарије, у којој су штампарске послове водили његови синови, браћа Љубавићи, Ђурађ-Ђуро и поп Теодор, који свједоче да их је отац ``наш старац и родитељ`` Божидар Горажданин, боравећи у манастиру Милешева ``код великог архијереја Христова Саве Српскога`` послао у Млетке,  ``в, туждих  страна талијанских``, да тамо упознају штампарство и да набаве штампарску опрему, што је могло бити нешто прије 1519. године.

Може се претпоставити да се Божидар Љубавић, као искусан трговац и писмен човјек, путујући у Венецију, која је управо тих година, крајем XV вијека, била главно италијанско штампарско средиште, поближе упознао и са штампарством преко људи из наших крајева који су тих година боравили у овом граду, а од којих су се неки бавили штампарским пословима. Користећи се тим искуствима и стеченим познанствима, као и личним финансијским средствима, уштеђеним од трговине у претходним годинама, одлучио се да о свом трошку набави штампарију и да покрене штампање црквених књига за потребе српских манастира и цркава.

Тако су крај XV и прва половина XVI вијека, захваљујући и непосредним везама наших људи са Венецијом, иако у тешким условима под туђинском влашћу, обиљежени почетком и развојем штампарства на Балкану. Штампарија изузетног културног прегаоца Ђурђа Црнојевића на Цетињу почела је са радом 1494. године, када је из руку јеромонаха Макарија изашла прва штампана књига на Балкану.

Крајем друге деценије XVI вијека, некако истовремено почеле су са радом штампарије Божидара Вуковића у Венецији и штампарија његовог имењака Божидара Горажданина приманастиру светог Ђорђа у данашњој Сопотници код Горажда.

Горажданска штампарија при храму св. Ђорђа ``на реце Дрине`` у данашњој Доњој Сопотници у Новом Горажду радила је од 1519. до 1523. године. У том кратком периоду штампане су три изузетно значајне књиге за културну историју Босне и Херцеговине и то: Службеник гораждански из 1519. године, Псалтир гораждански из 1521. године и Молитвеник гораждански из 1523. године.

Научноистраживачки пројекат под називом ``Горажданска штампарија 1519 – 1523`` започет је у јуну 2003. године, а завршен је у децембру 2006. године. Овај пројекат реализован је у заједничкој сарадњи Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву и Народне библиотеке Србије уз учешће осталих институција као што су: Српска академија наука и умјетности, Богословски факултет у Београду, Музеј Српске православне цркве и др.

Руководилац пројекта и одговорни уредник био је проф. др. Драган Бараћ, а у пројекту су учествовали академици САНУи факултетски професори са универзитета у Београду, Москви и Источном Сарајеву те библиотекари.

У оквиру пројекта извршена су обимна библиографска истраживања и идентификација издања Горажданске штампарије у земљи и иностранству. Истраживана је архивска грађа и фондови појединих библиотека. Посебносу истражени фондови и збирке у библиотеци Светог синода Румунске православне цркве у Букурешту, Народној библиотеци Србије, Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Музеју српске православне цркве у Београду, Библиотеци манстира Хиландар, као и у библиотеци и архиву Српска академије наука и умјетности Србије у Београду.

Истраживање је обухватило праћење оснивања, рада и издања Горажданске штампарије 1519-1523 у Венецији  и Горажду. Проучен је наставак рада штампарије, по њеном пресељењу у Трговиште и њен допринос развоја штампарства у Румунији. Пручен је језик горажданских књига, писмо и правопис, такође проучаване су ортографске и фонетске одлике горажданског Псалтира те графика горажданских књига. Посебно је сагледано мјесто и улога горажданских књига у литургичкој књижевности као и у књижевности у Босни и Херцеговини у 16 вијеку. Проучен је филигранолошки опис горажданских књига при чему су описани  водени знаци на папиру и повез горажданских књига.

Пошто не постоји ниједан цјеловит примјерак књига, све три књиге су морале бити реконструисане на основу очуваних , али некомплетних примјерака. Комбиновањем већих цјелина из једног примјерка и допуњавањем из других примјерака употпуњене су све три књиге. Настојало се да се текст сваке књиге представи у цјелини. На тај начин реконструисана је у цјелини само Литургија (Служабник), док су Псалтир с последовањем и Молитвеник остали без два листа.

Књиге су штампане у размјери 1:1 потпуним пресликавањем оригинала.

О тиражу књига Горажданске штампарије не постоје поуздани подаци. Тираж и дистрибуција књига зависли су од више фактора: од врсте књиге, потребе за књигом, присуства конкуренције, количине расположиве хартије и др. Настојало се да тираж књига буде што већи, за оне прилике тиражод 200 примјерака се сматрао великим. У то вријеме црквене књиге субиле приручници ``младим`` за ``читање`` и ``писање``, а презвитери ``учитељи``.

Штампарија која је радила у Горажду, проучена је неупоредиво лошије од осталих штампарија почетног периода историје јужнословенског штампарства. На теми Горажданске штампарије не може се наћи ниједна монографија нити колико-толико озбиљан монографски чланак наводи у књизи Горажданска штампарија  Евгениј Љ. Немировски. Да поменемо и да од извора за проучавање рада Горажданске штампарије нема на располагању никаквих архивских докумената, нити свједочанстава савременика који су боравили у штампарији, или оних који су познавали људе који су радили у њој.

Познати словачки научник Павел Јозеф Шафарик, први пут помиње у штампи горажданска издања.

Душица Грбић из Новог Сада бавила се ортографским одликама Горажданског Пслатира, при чему је утврдила да је Псалтир штампан претежно ресавским правописом уз присуство рашких карактеристика, При овом испитивању вршено је дјелимичноупоређивање Горажданског Псалтира са Псалтиром Ђурђа Црнојевића из 1495 године.

С културноисторијске стране Мољеније Ђура Љубавића часним презвитерима значајно је и као наше прво штампано умјетничко дјело , наводи професор Бранко Летић.

Горажданска штампарија пренијета је у Трговиште у Румунији и она је радила од 1544. године. Штампарију је пренио и радио у њој унук Божидара Горажданина Димитрије Љубавић.У Трговишту је Димитрије Љубавић штампао 1545. године Молитвеник (Требник), 1547. године Апостол у двије варијанте, једну за Румуне, а другу за Молдавце. Словима штампарије Љубавића штампао је 1550. године у Трговишту, ђакон Кореси Триод цветни, а потом и друге књиге. Од штампарије Димитрија Љубавића у Трговишту настављеноје без прекида штампање румунских књига...

Велики је значај представљања ових историјских података јавности Горажда и Федерације БиХ, која је можда и по први пут била у прилици да се упозна са дјелатношћу Горажданске штампарије. Најкомплетнији утисак је оставило излагање професора Тупеше који је присутнима објаснио значај Горажданске штампарије из угла црквених обичаја. По Тупешиним ријечима, у књигама које су штамане у Горажду су сликовито описани литургијски обреди који су вршени у Српској Православној Цркви у средњем вијеку, гдје се јасно види разлика у односу на обреде који се у СПЦ-у данас примјењују.

Мала сала Центра за културу је била премала да би примила све заинтересоване грађане и представнике медија.

Пројекат представљања горажданске штампарије на Фестивалу пријатељства подржао је и Савјет Европе, чији је амбасадор у Босни и Херцеговини такође присуствовао догађају

 

Објавио: 
Категорија: