ИСТОРИЈАТ ОПШТИНЕ

Горажде историјски, као насељено мјесто егзистира још од 13. вјека. Насеље на овом простору по имену “Васа” помиње се у неким списима још 1220. године. Као трговачко средиште Горажде се помиње 1379. године, а као утврђени град 1444. године...
Устипрача некад

Бројни трагови, који датирају још из доба неолита, свједоче о постојању људских насеља у овом  дринском,  жупском крају.  На овим просторима постојало је и значајно Илирско насеље. Потом долазе Римљани који оснивају војно насеље.
Из тог Римског периода сачуван је Барељеф у камену кога су петнаестак вијекова касније, рачунајући да ће га тако најбоље сачувати, уградили неимари у зидове цркве „Светог Георгија” у Доњој Сопотници. Овај камени биљег одолијева зубу времена, ратовима и бројним паљевинама овог светог храма, све до данашњих дана. Црква Св. Георгија у Доњој Сопотници                                                                                                                               
На простору данашњег Новог Горажда, давне 1220. године било је насеље под називом Васа. У средњем вијеку овај питоми крај припадао је жупи Будимље. Према  Светосавској Хрисовуљи краљ Милутин 1313. године  за тадашње село Горажде даје простране жупе Гацко и
Пиву.

Као трговачко средиште и градско насеље, најдиректније везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379. године, а као отворени град 1444. године.За постанак, опстанак и развој овог краја најзаслужније је средњовјековно утврђење Самобор, кула Херцега Стефана Вукчића Косаче. Двије године касније, 1446. Херцег Стефан десетак километара узводно, у Доњој Сопотници, гради цркву „Светог Георгија”. У периоду од 1519. до 1521. године у њој је радила ћирилична штампарија, друга по старини на Балкану, а прва на просторима данашње Босне и Херцеговине.
У великом пожару 1725. године уништени су бројни домови који се, мада под турском окупацијом, касније постепено обнављају. Између 1879. и 1881. године Аустроугарска гради макадамски пут из правца Сарајева ка Чајничу и Пљевљима, а затим и према Фочи. Нешто касније, 1906. године завршава се градња ускотрачне пруге Сарајево-Вишеград и даље према Србији, а 1939. године гради се и ускотрачна пруга Устипрача-Фоча.
Аустроугарска је након градње путева и пруге у овом крају интензивирала развој индустрије, рударства, шумарства, пољопривреде, занатства  и школства, а у времену након Другог свјетског рата овдје се интензивно граде нова фабричка постројења и биљежи значајан напредак у свим областима.
Стари град Самобор  је смјештен на око 5 км од центра Општине,  на подручју МЗ Устипрача, који је  изградио 1444. године Сандаљ Хранић и његов много познатији синовац Стефан Вукчић Косача, у то вријеме представљао веома важно и значајно утврђење  на н/в од 1000 м.
Самобор је био омиљено излетиште Хранића у коме су они примали стране изасланике, делегације и трговце. Било је то једно врло значајно мјесто, са којег су праћени дубровачки каравани који су разном робом трговали и крстарили оближњим просторима.
Од 1465. године Самобор прелази у турске руке и од тада постаје касарна у којој су Турци једно вријеме држали војне посаде.
Приступ остацима Самобора могућ је само са јужне тј. чајничке стране, а за његов  опоравак потребна су значајна средства .

Турбета Сијерчића

Из турског периода на подручју општине Ново Горажде постоје двије џамије, у насељима Копачи и Устипрача.
У селу Оџак, уз регионални пут Горажде-Прача, налазе се остаци турбета које су у средњем вијеку, по доласку Турака, изградили потомци беговске породице Сијерчићи.
Овај културно историјски споменик је почетком 2006. године проглашен угроженим националним спомеником.